Rijeka Nil-Historija i zanimljivosti

Uzak pojas plodne egipatske zemlje preseca veličanstvena reka koju su drevni Egipćani zvali jednostavno Iteru – Reka – što već samo po sebi nagoveštava jedinstven značaj koji je imala, i još uvek ima, za Egipat. Još su stari antički pisci poput Strabona, Plutarha i Herodota u svojim knjigama poklanjali veliku pažnju moćnoj reci Nil. Osim što je jedina velika svetska reka koja teče obrnuto, od juga prema severu, Nil ima i druge osobitosti. Tako vetar nad Nilom duva uzvodno, što je omogućavalo jedrenje protiv struje. Antički su pisci pokušavali otkriti zašto ta velika reka teče drugačije od ostalih, pokušavali su pronaći izvor Nila, otkriti zašto je njegov vodostaj najveći upravo u doba kada sve ostale reke presušuju…
Stari se Egipćani nisu time zamarali jer je za njih Nil bio odraz nebeske reke koja putuje podzemnim i zemaljskim svetom. Izvor Nila bio je nebeski, kao i svega što postoji.

Bez Nila ne bi bilo ni Egipta, jer kao što je Herodot zapisao: Egipat je dar Nila. Poplave koje su osiguravale bogate žetve počinjale su izlaskom Sirijusa na jutarnjem nebu za letnjeg suncostaja, nakon čega bi Nil plavio zemlju čitavih stotinu dana, donoseći joj plodnost. Herodot kaže da su Egipćani ulagali manje napora od svih ostalih naroda u obrađivanje polja. Kada bi se Nil povukao, kaže on, posejali bi seme, a potom pustili svinje da ga dobro ugaze; nakon toga trebalo je samo pričekati žetvu. Samu poplavu nazivali su dolaskom Hapija. Ali, nije sve bilo uvek tako. Ostalo je zabeleženo kako bi jednom u pet godina vodostaj Nila bio previsok, i sela bi bila uništena poplavom, ili pak prenizak, pa bi se zemlja pretvorila u prah preteći glađu.

Kada bi se neko od Egipćana ili stranaca utopio u reci, grad kraj kojega bi voda izbacila telo preuzimao je na sebe obavezu balzamovati utopljenika i sahraniti ga uz sve počasti u posvećenu grobnicu.

Hapi – bog Nila

Hapi je bio Nil, život, obnova. Iako ne pripada niti jednoj eneadi bogova, nazivali su ga ocem bogova i povezivali s Nunom, primordijalnim vodama iz kojih je sve poteklo. Ne postoji hram posvećen samom Hapiju, ali nema hrama u kojem ne postoji bar jedan prikaz ovog neobičnog božanstva ili simbola koji su s njim povezani, ili barem hijeroglif njegova imena ili njegov simbol čvora, veze koja ujedinjuje Gornji i Donji Egipat. Pojavljuje se na skulpturama i reljefima iz najstarijih vremena, kao i na onima iz Nove države i ptolemejskog razdoblja. Prikazivan je kao muško-žensko božanstvo, hermafrodit. Na njegovom svetloplavom ili zelenom telu ističu se ispupčen stomak i velike grudi, simboli plodnosti i njegove sposobnosti davanja i održavanja života. Na glavi je nosio ili simbol gornjeg Egipta – papirus, ili Donjeg Egipta – lotos, upletenu bradu. Gotovo je uvek prikazivan kako prinosi žrtvene ponude koje se sastoje od papirusa i lotosa i dve vaze, ili pak kako prinosi žrtvu levanicu.

Upravo zbog te dvostrukosti na prikazima se često pojavljuju dva Hapija, jedan nasuprot drugome, kako vežu stabljike lotosa i papirusa u čvor hijeroglifom sema, simbolišući jedinstvo Gornjeg i Donjeg Egipta. Ovaj hijeroglif nalazimo na svakom faraonskom prestolju, kao i na prestoljima svih bogova, što govori da se ne radi samo o povezanosti Gornjeg i Donjeg Egipta, nego o vertikalnoj vezi, onoj koja povezuje nebeski i zemaljski Egipat. Zanimljivo je da se taj hijeroglif uvek pojavljuje kada božanstvo sedi na kvadratnom prestolju.

Nilometar

Foto: davidstanleytravel / flickr.com

Od najdrevnijih vremena Egipćani su u sklopu hramova koji su se nalazili uz Nil gradili nilometre, odnosno nadzorne tačke na kojima se merio vodostaj reke. Najvažniji nilometri nalazili su se na ostrvu File, zatim u Edfuu, Esni, Kom Ombu i Denderi, premda je najpoznatiji onaj na ostrvu Elefantini pokraj Asuana.

Egipatski je kalendar bio zasnovan na ciklusima Nila, a sastojao se od dvanaest meseci po trideset dana, dalje podeljenih u tri godišnja doba: akhet, sezona poplava, peret, sezona rasta, i shemu, sezona suše.

Egipćani su verovali da su bogovi Knum, Anquet i Satet čuvari izvora Nila, a da je Hapi zadužen za vode koje plave egipatsku zemlju svake godine. U vreme poplava kipovi Hapija bili su nošeni gradovima i selima da bi mu ljudi mogli izraziti poštovanje i prenositi svoje molitve, a na njemu posvećenim mestima prinošene su mu žrtvene ponude.

Nil i egipatska Knjiga mrtvih

U godišnjim poplavama Nila Egipćani su videli i pobedu života nad smrti. Ovde moramo napomenuti da ti drevni ljudi nisu doživljavali fizičku smrt kao konačnu, već je za njih duša nastavljala put kroz drugi svet. Mit o Ozirisu spominje da je nakon smrti Ozirisa njegovo telo razbacano po celom Egiptu, a njegovo polovilo palo je u reku Nil. Zbog toga je božanstvo Hapi usko povezano s Ozirisom, snagom života koja se uvek iznova obnavlja.

Još je jedna sličnost između Hapija i Ozirisa . Hapi, naime, postoji na tri razine kozmosa: nebeskoj, zemaljskoj i podzemnoj. Oziris je kralj Egipta – onaj koji donosi zakone, uči ljude obradi zemlje, sudija je u tajanstvenom mraku podzemnog sveta u dvorani dvostruke Maat, i konačno, solarno božanstvo – gospodar predela gde borave besmrtnici. Sva se egipatska božanstva nalaze u neprekidnoj promeni; simbolizišući različite snage, preuzimaju atribute drugih božanstava, što ponekad deluje zbunjujuće. Ali prema verovanju starih Egipćana, sve se nalazi u procesu večne mene, nastajanja i preobrazovanja, a najočitiji primer toga bio je Nil – Hapi, otac bogova, otac svake kretnje, svakog puta, svake plovidbe. Put je osnovna karekteristika egipatske kulture. Ono što poznajemo kao Egipatsku knjigu mrtvih, zapravo je knjiga puta, dnevnik i saveti za putovanje duše drugim svetovima.

Ra, božanstvo Sunca, svake noći plovi noćnom barkom podzemnim Nilom i savladava golemog zmaja – zmiju Apepa, primoravajući ga da povrati vode Nila progutane u pokušaju da nasuče Raovu barku, da bi nakon toga prešao na dnevnu barku i nastavio svoj put preko nebesa…

U Papirusu Reinischu, Knjizi mrtvih faraona Sesostrisa, koja se čuva u austrijskoj Nacionalnoj biblioteci, stoji sledeće:

Zdravo da si,
Bože u vodama što si!
Dolazim tebi imajuć vodu!
Pijem vodu
što ravna je tvojemu delu
pred velikim Bogom
kada mu dolazi Nil,
kada se bilje za njega rađa
i zelenilo za njega raste.
I Bogove obznanit treba
kad on se u miru pojavljuje!
Ne spreči Nilu da k meni dođe
da do zelenih dospem polja!
Ja sam zanavek
tvoj voljeni sin!

Nešto dalje u tekstu govori pravedni Sesostris:

Kher ah’a je predeo oko grada Heliopolisa, poštovan kao završetak, kraj Nila. Celi tok reke Nil zamišljen je kao zmija koja seže od prvog katarakta (Elefantine) do Kher ah’e na početku delte. Egipćani su zapravo smatrali da je izvor Nila na ostrvu Elefantini, a njegov kraj u blizini Heliopolisa (egipatski Annu ili On) koji se nalazio u blizini današnjeg Kaira. Znamo da tu započinje delta Nila, i kada faraon u prethodnom tekstu zaziva bogove Heliopolisa, znači da njegov put izlaska iz podzemlja na svetlo dana ovde završava, jer delta više nije Nil, ona simbolički predstavlja Sekhtet-Hetep, Poljane Mira, odnosno Sekhtet-Aaru, Poljane Trske, gde bi pokojnik započinjao svoj novi nebeski život.

Nije slučajno da i samo ime grada Heliopolisa, kako su ga nazivali Grci, znači Grad Sunca, mesto poštovanja Boga Sunca Ra, što u potpunosti odgovara mestu izlaska duše na svetlo dana, o čemu govori Knjiga mrtvih. Delta Nila, prema analogiji odraza nebeskog Nila na zemaljski, odgovara području zvezde Sirijus. U Knjizi se razina Kher ah’a prikazuje pravougaonikom sa vratima kroz koja duša treba proći.

Upravo je u Heliopolisu postojao kamen zvan Ben Benu na kojem se prema jednom prastarom predanju Sunce pojavilo u obličju Feniksa kojeg su Egipćani zvali Ben – duh, duša, svetlo. Tim se pojmom u davnini označavalo i piramide.

U Egiptu postoji još jedno božanstvo koje se prikazivalo na sličan način kao Hapi. Spominje se u drugoj verziji Knjige mrtvih, u Papirusu Ani. Pisar Ani, poistovećen sa Ozirisom, prepoznaje Duha Večnih Voda, koji u ruci drži amblem dugovečnog života. Te večne vode nazivaju se još Nu, odnosno Nun (izvorno Nn). Premda se spominje da Hapi potiče iz Nuna (istovetnog helenskom Okeanu koji okružuje svet), moguće je da se zapravo radi o ovom božanstvu, jer Nun je simbol iskonskih životvornih voda koje su zasićene životvornom vatrom, a u kojima se odigralo cepanje apsolutnog bića, inkarniranog u Atumu. Njegovo ime doslovno znači nepostojanje, ili nestvar, i u njemu se nalaze svi potencijali budućeg života. Tek nakon toga sledi stvaranje, kako stoji zapisano o Atumu u Tekstovima piramida (piramida Pepija II.):

On što se rodi u Nu(nu)
Kad još ne posta nebo,
Kad još ne posta zemlja.

Tako ponovno dolazimo do onoga što je rečeno na početku: Hapi je otac bogova. Rođen pre svih ostalih, dok još niti nebo niti zemlja nisu bili stvoreni. On je princip Oca-Majke, davanja i održavanja života. Zbog toga je možda najbolji izraz za njega Sreća ili Onaj koji donosi sreću, kako su ga Egipćani i zvali. On ima čudesnu sposobnost uspostavljanja veza, jer on je Put, u ovom životu i nakon njega. On je na neki način ona najuzvišenija snaga ljubavi, koja ima potrebu davati se, neprekidno donoseći život u svim dimenzijama, ništa ne zadržavajući za sebe.

Nilu nije trebalo podizati hramove, on sam bio je najveći egipatski hram.

Autor: Daliborka Kiković

Izvor:nova-akropola.com